Кога срећа сретне

Сликајући живот породице Марић, њихове личне туге и радости, Русија Маринковић вешто својим приповедачким умећем даје слику друштвених и политичких превирања последње деценије двадесето века. Главни ликови су брачни пар, Стефанија и Урош, пензионери, вредни, радни и упорни, створили су свој дом, и не без разлога, га зову Рај. Не постоји ништа вредније и лепше него радост уживања у делу својих руку и свог ума. Зато пажљиво одржавају, уређују и улепшавају свој Рај уживајући у малим стварима: испијању кафе, миловању сунца, мирису цвећа… Живот поред радости доноси и туге: болест и смрт Анђелије, Урошеве мајке; хронични дијабетес Урошев и његова смрт, Стефанијине болести, све оно што мудри Његош рече: „Зла под небом што су свеколика, човјеку су прћија на земљи.” Нису само личне патње и боли реметиле породичну идилу, већ и ситуација у држави: распад Југославије, рат, хиперинфлација, и најболнија рана – Косово. Вешто и зналачки ова уметница је уводећи лик рођака Милована, добијајући информације од њега шта се дешава на Косову, употпуњује слику страдања нашег српског народа.

Наручи књигу

Опис

После романа „Све што знам о Ани“ (2009.) и романа „Изнад себе“ (2012.), Русија Маринковић је
подарила читаоцима још један „Кога срећа сретне” (2014.). Ова три романа чине својеврсну трилогију. У сваком је главни лик жена, и то жена после Другог светског рата, Ана, потом Софија у другој половини двадесетог века и Стефанија, крај двадесетог века. Ана, Софија и Стефанија су морално јаке, хумане, емотивне, нежне, стрпљиве, а опет упорне и довољно јаке да остваре своје зацртане циљеве не угрожавајући друге, већ за добро свих у свом окружењу. Свако поглавље њених романа је целина и сваки роман је целина за себе, а тек спојени дају слику великог уметничког домета ове списатељице. Не постоје школе, ни факултети који образују писце. Писац мора да се роди. Ту богомдану моћ Русија Маринковић носи у себи и чека тренутак да се, као лава излије из душе, обуче их у рухо речи и такве дарује читаоцима.

Критике

Још увек нема критика.

Додај критику

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Овај пар, поред лепоте и блискости своје топле емотивне везе, није био ни слеп, ни глув на догађања у окружењу. Дирљиво и болно је Урошево запажање: „Политика натера људе да изведу лепоту младости на губилиште.” У породичном животу било је срећних тренутака: удаја ћерке, рођења унучића исказано прелепом песничком сликом „требало је да изађе из
луке у коју пристижу нови животи.” Љубав је почетак свег лепог у животу, па је Стефанија из љубави према драгој унучици почела да пише песме за децу. Излагање у роману је лако. Лирско приповедање о животу тече хронолошким редом. Порука овог романа је да јаке и упорне срећа сретне, јер срећу је Стефанија нашла у уметности писане речи.

Критике

Још увек нема критика.

Додај критику

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *