Акција!

Кога срећа сретне

Сликајући живот породице Марић, њихове личне туге и радости, Русија Маринковић вешто својим приповедачким умећем даје слику друштвених и политичких превирања последње деценије двадесето века. Главни ликови су брачни пар, Стефанија и Урош, пензионери, вредни, радни и упорни, створили су свој дом, и не без разлога, га зову Рај. Не постоји ништа вредније и лепше него радост уживања у делу својих руку и свог ума. Зато пажљиво одржавају, уређују и улепшавају свој Рај уживајући у малим стварима: испијању кафе, миловању сунца, мирису цвећа… Живот поред радости доноси и туге: болест и смрт Анђелије, Урошеве мајке; хронични дијабетес Урошев и његова смрт, Стефанијине болести, све оно што мудри Његош рече: „Зла под небом што су свеколика, човјеку су прћија на земљи.” Нису само личне патње и боли реметиле породичну идилу, већ и ситуација у држави: распад Југославије, рат, хиперинфлација, и најболнија рана – Косово. Вешто и зналачки ова уметница је уводећи лик рођака Милована, добијајући информације од њега шта се дешава на Косову, употпуњује слику страдања нашег српског народа.

Опис

После романа „Све што знам о Ани“ (2009.) и романа „Изнад себе“ (2012.), Русија Маринковић је
подарила читаоцима још један „Кога срећа сретне” (2014.). Ова три романа чине својеврсну трилогију. У сваком је главни лик жена, и то жена после Другог светског рата, Ана, потом Софија у другој половини двадесетог века и Стефанија, крај двадесетог века. Ана, Софија и Стефанија су морално јаке, хумане, емотивне, нежне, стрпљиве, а опет упорне и довољно јаке да остваре своје зацртане циљеве не угрожавајући друге, већ за добро свих у свом окружењу. Свако поглавље њених романа је целина и сваки роман је целина за себе, а тек спојени дају слику великог уметничког домета ове списатељице. Не постоје школе, ни факултети који образују писце. Писац мора да се роди. Ту богомдану моћ Русија Маринковић носи у себи и чека тренутак да се, као лава излије из душе, обуче их у рухо речи и такве дарује читаоцима.

Овај пар, поред лепоте и блискости своје топле емотивне везе, није био ни слеп, ни глув на догађања у окружењу. Дирљиво и болно је Урошево запажање: „Политика натера људе да изведу лепоту младости на губилиште.” У породичном животу било је срећних тренутака: удаја ћерке, рођења унучића исказано прелепом песничком сликом „требало је да изађе из
луке у коју пристижу нови животи.” Љубав је почетак свег лепог у животу, па је Стефанија из љубави према драгој унучици почела да пише песме за децу. Излагање у роману је лако. Лирско приповедање о животу тече хронолошким редом. Порука овог романа је да јаке и упорне срећа сретне, јер срећу је Стефанија нашла у уметности писане речи.