Није инжењер Лазар Аврамовић ни по чему пандан величанственом доктору – психијатру, оснивачу српске психолошке приче Лази Лазаревићу. Пре је то његова, готово идеализована супруга, “доктор за све конфликте“ и у себи, а нарочито у свом окружењу, не случајно с именом мудрице Софије. Она, као да неодољиво подсећа на Лазаревићеве браниоце породичне “иконе и части“, због које су, за разлику од ликова Боре Станковића, многи узрасли у праве породичне иконе.Станковићеве јунакиње и јунаци ипак су, макар и ћутњом бунтовници, док је Софија у визији и по идеји наше списатељице отмени мартир са светачким ореолом око и прелепе, а и препаметне главе. Она као да подсећа на Вучка и “ине“ из Лазаревићеве приче Он зна све, а у далеком рефлексу и на химну испевану о светињи српског породичног огњишта Први пут са оцем на јутрење. Сигурно, Русија је искусан опсервативац: у њеној транспозицији промичу све недаће, али и “крвави оптимизам“ савременог човека. “Раље живота“ узрокују тескобе и конфликте, од неприхватања од стране породице у коју је ушла “са стомаком“ и без венчаног благослова, грубих насртаја мужевљеве породице, па до изазова мушких пожуда на послу и окружењу. Русија Маринковић је, ходајући по спиралама психолошке медитације, дубоко осветлила самосвест своје јунакиње (Софија је, у ствари, стожерни лик овог Ich романа), што је у први наратолошки план извело ритам драмског монолога и мизансцен душе. Када би се структурално “расклапао“ овај читљив и, некако интимизиран роман – исповест, његова “грађа“ би првенствено била медитативно – исповедне природе и од, мање-више, Софијиног унутрашњег рефлексивно-емоционалног ткива.