Поетски рукопис јавности, мање – више познатој по стваралаштву за децу (и омладину), а и као ‘’зрео и изграђен’’ прозни писац, бар судећи по овој књизи могао би се некако сажети у онaј Ракићев самоисказ: ‘’Кад срце запишти, мисао је крива’’. Отуда и наше опредељење да у први комуникацијски код као ознаку ове ‘’лире’’ избацимо синтагму ‘’осетљива душа’’. Заиста, кад се сиђе до ментално – вољних коренова – покретача поетског субјекта Русије Маринковић, ствараоца у широком – зрелом животном замаху, открива се болно – панегирична природа, пре свега осећајне, а затим, и то не мало, мисаоно ‘’кружење’’ ове поетесе. Распоредивши осамдесетину песама у циклусе Жуљевито срце, Велика гозба, Модра тишина, Роман суза, Кругови и Крунисање у вину поетеса као да је сачинила својеврстан сублимат, не само свог песничко – интимног, него и савременичког живота у кошмарном времену у којем ‘’нико не може да остане неутралан и ван историјске матице’.